Ja Eventualno Bih Ako Njega Eliminišete

Srce kuca, tu je (gluvo doba noći)

Pridigao sam se iz blata, pridigao se željan nagrade. Dovoljno sam se brčkao, baškario, izležavao. Pridigao sam se svestan da nagrada nikada nije jednostavna stvar. Nikada izvesna, osvojiva na brzinu, na blef. Možda za neke, ali ja u tu kategoriju ne spadam, nikada nisam. Nije da nisam hteo, želeo sam, nekada, ali sam morao da se pomučim, da se oznojim da izvisim.  Svaki put. Možda je tako bolje. Manje me šljaka savest da sam uradio nešto loše, da sam lenj, da sam neodgovoran. Uvek  sam se mučio na suprotnu stranu. Trčim k'o ker za gumama.

Nisam mazohista, ali mi ni ne smeta, navika. Sada znam da nada taj prag ne prelazi malim prstom leve noge, nada u tom kutu ne postoji, već sam se uverio.  Posmatram je sa smeškom  kako stoji sa one strane kod dovratka i neće da uđe. Uverio sam se sa 12, 18, sa 24... ali bijem glavom kroz taj zid revnosno... kao neki deja vu, kao da jednom nije dovoljno, utvrđujem gradivo. A i ne osećam više ništa, skoro ništa, izgubilo se "ono", ne treperim, nemam više godine, nemam motive, nemam želju, pustim da malo prođe vreme, da se zaželim, a onda razgovaramo, razmenjujemo isprazne reči, osmehujemo se usiljeno, bele se zubi bez dizgina i kada završimo ja se malo kao podsetim, možda nije prava reč ali poslužiće, malo mi krenu slike da se množe i neka sećanja, spokojna, prošli dani, izgubljeni trenutci, srce kuca, tu je, podseća, opominje, kaže opet pijem pogrešan otrov...

Ne želim protiv sebe. Čini mi se da to može tako... Pustiću da traje, ne košta me. Budućnost verujem, ne bi bila dugog veka kada bi postojala. Ostao je miris i muzika, sasvim dovoljno. Na TV vampiri i dalje piju koktu i jedu kinder bueno. Možda smo i mi mogli sve unatraške? Ne verujem da bi nas to približilo.

Moje ime pored tvoga i između plus... plus kao zajedno... plus kao krst...

Objavio duledudule u 21. januar 2012 14:37:31 | 19 komentara

Gledam kao da ne bole me oči

Gledam kroz prozor jedno drvo lipe. Već je poraslo, a ja se sećam kad sam bio dete sadili su ga, na mesto nekog starog drveta koje su prethodno isekli i izvadili kada su ravnali pločnik i betonirali deo ulice (hteli su da naprave dvosmernu ali na kraju ipak nisu). Drago mi je što je poraslo i razgranato sa krupnim listovima koji mi onemogućavaju da vidim bilo šta iza. To je dobro jer iza drveta i nema šta puno da se vidi, a svakako ne nešto u šta bi ja vol'o da gledam bez preke potrebe. I duže od sekunde, jednom dnevno... respektivno. 

Opet iznad krošnje postoji jedno čitavo nebo. Malo je ono za sve nas, a opet nema vrata, ni prozora. Često mislim na dim parobroda koji viori negde paralelno samnom i kožni braon kofer sa cvetnom postavom... I ne mogu da ga vidim, ali znam da nije izašao iz mode i znam da mi je to nebo jedini link sa njim.

Gledam jata ptica, kako lete u susret dimu, a onda ga zaobilaze i nastavljaju u smeru koji im je zacrtan u glavama. One imaju 4 okidača za smer kojim lete u toplije krajeve i samo jednu suštinu. Jedan razlog. A ja ih pratim pogledom i kad kreću da se gube iz vida, krenem par koraka napred kroz terasu, napolje, u nadi da ću da udahnem maj, spokoj... Ne znam zašto sanjam proleće, generalno jesen je moje doba, a opet nadam se da će da me udari neka slika, kao šamar i pomeri iz ose, kao fleš... nadam se, ali samo zato što tada imam utisak da neke ruke drže moje srce toliko nežno, da bi pomislio da će zauvek da kuca, samo zbog tih ruku. 

Imam utisak da ne puštam ja korenje, već da me ono hvata i steže i čini da ostanem tu gde jesam, prodire duboko u moje noge, u krv, u maštu. Zemlja pumpa taj katran i pepeo, prašinu, kroz korenje u mene, od toga mi se čini da mi oči crne i ostaju sasvim bez predstave i bez perspektive i postaju sasvim bezlične, nelične...

Sanjam voz, sanjam overdose...

Objavio duledudule u 16. januar 2012 14:34:10 | 18 komentara

Mesečina bato (I should have known this right from the start)

Sedimo, pijemo pivo, kao klinci, kao nekad, u parku, na klupi... Gledamo zvezde i uzdišemo duboko dok svod menja neke tamne večernje haljine... Sumiramo prošlu godinu, ne povratila se (bar u mom slučaju, život mi je upropastila), osvrćemo se na proteklih deset godina, pa na još deset, pa na još deset... Pa uzdišemo, pa uzimamo gutljaj... pada kiša i ja osećam neki slatkast ukus u nosu, na jeziku, kao da sam sažvakao proleće i nije mi hladno... I imam taj neki osećaj da je rani april (a eto ga on samo što nije) i da miriše drvored u ulici i sve čekam kad će devojčice da poskidaju te teške jakne i kapute i zamene ih onim suknjama sa cvetnim dezenima, iz jednog dela, preko kolena, što mirišu na ono govno koje reklamira Jelisaveta Sabljić. I onda kad se taj miris pomeša sa lipama... Vide se zvezde, ni kiša nije naročito jaka, ja se vraćam u sadašnjost, moj kompanjon, pije, pa uzdiše... Gledam u zvezde dok eskiviram kapi da mi upadnu u oči i mislim se kad će sneg, nije da ga priželjkujem, opet nemam ništa protiv njega, ali imam neki utisak da ako ne padne do polovine februara, neće ni padati, osim ako nas ne očekuje neko ludilo od klimatskih prilika u aprilu, maju, junu, a onda ništa od onih suknjica koje priželjkujem da vidim kako vijore kao zastave. 

Sve minuse i pluseve smo istresli na pločnik, shvatam da imam više minusa nego pluseva, a ne uzrujavam se, jer sam svestan da je to tako moralo da bude, jer da nije, ne bi bilo ovo što je sada, nego ko zna šat, nešto izvitopereno, nešto što moja duša ne bi mogla da izdrži. A opet svašta se nešto i desilo, preturamo po kontejneru, izvlačimo iz njega stare ljubavi, kres varijante, mamurluke, živimo prošle živote, tuđe živote, sve mislim kako oseća onaj drugi ja, sa one strane ogledala, da li i njemu protutnji voz kroz grudni koš pri osvrtu na protekle "snegove"... Uzdišemo, pijemo pivo...

Nema uličnog svetla, samo odsjaj u bari i mi. To nije loše, sad mi ne trebaju ljudi, ne treba mi stado, samo moj kompanjon, sedimo i čekamo. Imamo sve "figured out" samo nemamo ključ da skinemo lance... I vide se zvezde i vidi se mesec i po neka kap... ortak salje SMS, opet čekamo i pijemo i uzdišemo...

Objavio duledudule u 5. januar 2012 22:01:22 | 10 komentara

Whitechapel

Nazvani po delu grada nam Londona (inner city district), momci dolaze iz Noksvila, Tenesi i zove se da sviraju death/core, mada ima tu i mnogo više ako mene pitate, tehnički su precizni, a vokal je onako muški i mogu da kažem da su me jutros tako lepo iznenadili.

Objavio duledudule u 28. decembar 2011 20:20:13 | 4 komentara

Sujeverja

Bila je neka lekcija u udžbeniku iz engleskog jezika, sećam se lekcije, ne sećam se koji smo razred tada bili, vezana za sujeverja, nekoliko pasusa (recimo četiri), od toga su tri bila vezana za nesreću, dakle, ogledalo, crna mačka, merdevine - "kec", a samo jedno za sreću. I čitam ja da ako s' jeseni uhvatiš list u slobodnom padu, to je sreća.

Idem pre 2 dana sa jednog kraja grada na drugi (nužda a ne potreba) i taman kad sam bio na par desetina metara od zgrade, snimim jedan list kako pada na mene, na baš na mene, ali tu u radijusu od metar i po i ne budem lenj spasem ga od asfalta i prašine. A i list nije bio sa "obližnjeg drveta", nego ga je vetar nosio i nosio i... nije da me obasjala neka luda sreća ovih dan i kusur, nisam ni sujeveran naročito (znači jesam, ali umereno), a ni ne očekujem neke epske rasplete u životu i eto, sačuvao sam list i zalepio ga na zid k'o poster...

Objavio duledudule u 23. decembar 2011 18:57:15 | 17 komentara

Da li da ustanem ili da odustanem (hronično kroćenje aligatora)

Ceo dan sam nešto miran, ne vrpoljim se, na pravim sranja, ne izvoljevam, nikome nisam stao na žulj (ni namerno ni sličajno (mada namerno ni ne stajem, nisam takav tip)), sedim ili ležim, čitam knjigu, odmaram, mažem se hloramfenikolom i tako to... A Đavo mi ne da mira. Pio bi neko pivo večeras, malo bi poludeo, ali dozirano, u granicama. Ima svirka, neki konekšn bend, ne znam šta sviraju, ali mesto je pab, tako da dalje od bluza ne može da bude. Retko bude išta što nije blues, rock... hevi metal, punk i to NIKAKO! Ne da gazda, jbg. Kad dovedu neke džezere (svakog trećeg 29og februara), ne dodje niko... seljaci...

Zove me kolega danas, nema gažu za Novu Godinu, pa bi se uvalio,a ima flašu francuskog konjaka koju je voljan da deli samnom, ja kažem da sam počastvovan, a realno i jesam, nije kolega dugme, a nije ni ala da popije celu flašu... ali ja bih mogao da se potrudim, pa makar me otrovalo :) pita ima li u mom gradu nešto unosno za najluđu noć, rekoh "kafaning", znaš me da sam avanturista u srcu, tako da ćemo morati da akcijamo nešto, zarad starih dana, onako klošarski/uličarski, udarimo malo po lokalima koji budu radili, ako nas puste unutra, ako budemo imali nešto para... sve za konjak, tuđ, za džabe... :)

Ovo mi je prvi decembar da me niko ne pita znam li gde ću za novu, da niko ne priča gde će za novu... a niko me ni ne zove realno, svi se nešto rasuli razbežali, nije da sam ih terao, oteralo ih vreme, prilike, standardi, trendovi, po rupama i šupama, nekim mračnim lagumima... koji podržavaju "vaj faj"

A ja večeras odo da slušam taj bluz, a ako su momci koji ja mislim da jesu, možda se ogrebem i za peperse. Dovoljno sam postio. idem uzput da pitam za posao na jednom mestu i onda pravac, najluđi provod mog života. Živeli!

Objavio duledudule u 22. decembar 2011 20:10:17 | 2 komentara

Metamorfoza (kafanska idila)

Imam limite, svako ih ima i kada počnem da prelazim tu granicu, osetim. Kao krv na nos, trenutno se dešava i zabremza me, ne da mi da idem dalje. U suprotnom bih verovatno udario glavom kroz zid. I sam Bog zna da jesam, u više navrata, tokom godina, odbrambeni mehanizam nije radio, a to vezujem sa srećom. U pitanju je ona sreća koja ispuni čoveka i čini ga da se oseća neranjivim taj jedan put, a ne ona koja donosi sedmicu na lotou. Tako sam se i ja osećao neranjiv, ne nedostižan, samo ušuškan i srećan.

Inače sam prosečan, poprilično. Imam taj jedan san da prođem ispod radara, neprimećen i do sada mi polazi za rukom. nemam velike želje, a one koje imam su mahom neostvarljive jer se tiču života kao takvog i života u ovoj zemlji. I verujem da ni duh iz lampe ne bi mogao da mi pomogne.

Uveče odem u kafanu, sedim tamo, čavrljam sa gazdom, popijem nekoliko pića na svoj, nekoliko na njegov račun, diskutujemo o rakiji, o putu avionom na udaljene destinacije... pričam viceve i svi se smeju, dobro mi ide, oduvek sam dobar u pričanju viceva, to je jedna od sporednih stvari na koju sam ponosan... i metamorfoziram, menjam se i ne bojim se... i to me plaši. To što me ništa ne sekira. 

Objavio duledudule u 17. decembar 2011 14:46:51 | 13 komentara

Re vocation

Ovih dana nešto brstim po jutjubu i nadjoh jedan bend koji preti da postane planetarno poznat u svojoj bransi, pa sam morao da posujem. Inace sviram pa me je privuklo kako su momci uklopili godine skolovanja u trash zvuk. Cuje se kompleksnost, ali i kec. Slayer!!!

Objavio duledudule u 2. decembar 2011 18:45:14 | 12 komentara

Veselin ide u Boeograd

I onda se dobro zamisli, posto je zgaziJo u govno... moja mila provinciJo :P

la la la la laaaaaaaaa moja reko i ulico!

Objavio duledudule u 20. novembar 2011 10:58:11 | 0 komentara

Leptiri gneva u mome stomaku

Nemam naviku da pišem o tome sta mi se desilo danas ili juče... Kada bih pisao o tome šta će mi se desiti sutra, to tek ne bih voleo, jer mislim da bih poludeo u najkraćem roku. Ali danas me nešto tera. A i drugi ljudi vode dnevnik...

Danas, na primer, je drugi dan kako nemam posao i nemam kintu, a imam i dva ispita i diplomski i živim kod mojih na gajbi, ali su to muke koje sam mučio i juče i preključe i dan pre preključe... jutros je drugi dan kako se budim sa nekim osećajem u stomaku, kao da su mi se probudili leptirići, ali leptirići zdrave mržnje i besa. Ležao sam kratko u krevetu, gledao u plafon i razmišljao, sumirao sve svoje kikseve u zadnjih pola godine, šta sam uradio dobro, šta loše i bilo je tu i za i protiv da se ne lažemo i nije da je bilans pozitivan (na žalost) ali nisam u debelom minusu, mada biću ako nastavim ovako.

A onda sam počeo da razmišljam o ljudima, sa kojima sam provodio vreme i onima sa kojima sada provodim vreme i taj osećaj se rodio u želudcu. definisan, on ne stavlja do znanja, on se dere, to je kolektivan urlik, kanonada leptira obojenih strahom i besom i glađu za pravdom. Sve što sam trebao da kažem a nisam, sve što sam čuo (od drugih) a nisam trebao, sve što sam čuo da nije bilo meni upućeno, ali me pogodilo (i ne pričam o vestima iz sveta i zemlje). Strah od toga da li ću ih izgubiti ili će oni mene izgubiti negde između redova, bes usled nekih akcija, njima proizvedenih reakcija, samim tim i želja za pravdom, ali pravde nema. Ponekad pomislim da ta neka ravnoteža, balans u koji ja verujem baš i ne funkcioniše onako kako bih ja to hteo. Do duše sinoć je profunkcionisalo protiv Reala, ali na globlnom planu ili to ne šljaka kako ja mislim da treba ili je nešto treće u svakom slučaju, neka sranja se dešavaju i jutros sam zaključio da je najbolje da malo manje razmišljam (ne zato što sam mnogo pametan, nisam) i da se više smejem. Bezrazložno.

E onda sam ušao u kupatilo da se obrijem, nabacio peškir, skinuo majcu, pa topla voda, pa sapunjanje i onda sam se tako žestoko posekao žiletom preko obraza, keva se usrala kad je videla peškir i bila u fazone "dete, pobogu, šta radiš to, 'oćeš da se zakolješ?" Ostatak dana, nije bio toliko krvav.

Objavio duledudule u 11. novembar 2011 22:51:34 | 9 komentara