Ja Eventualno Bih Ako Njega Eliminišete

Na 2 minuta do (k)raja

Polako drveće počinje da živi. Nisam opsednut, ali sam fasciniran, polako počinje da diše i volm da ga posmatram dok to radi. Pogotovo jedno određeno drvo. Zeleni se ulica. Ne znam zašto kiša ne miriše. Obično je dovoljno da udahnem jednom i ne mogu da izbacim slike iz glave. Vetar pokušava nešo da mi šapne, ali ne mogu da čujem, suviše sam zauzet ovozemaljskim i svrbi me kragna na mantilu. Na momenat grane sunce, pa pobegne za oblak, ne shvata da mi ne pomaže. Gledam očima ponosnog vlasnika, ne grize me savest, samo ne mogu da se setim da li sam dovoljno znoja utrošio ili je možda bila neophodna još neka graška...? A fali mi jedna određena slika, fali mi početak jeseni da se setim, jedna crno-bela fotografija, pa da i ja udahnem, da počnem da živim. Na kraju te zelene ulice ima jedan prozor, nije baš na samom kraju, tu je ćošak, pa se taj kraj nekako prenebregne i nastavi se levo i vetar je naučio da skrene uprkos promeni pritiska, prateći umorne korake, a tamo iza krivine, levo je prozor. Neznam da li sam to samo ja ili i drugi ljudi vide rešetke iza stakla, jer kada sunce malo pokaže sebe, one se ne vide, mada tu su, ja ih vidim, tu su preko cele noći, do sledećeg izlaska sunca i dalje. Možda sam lud, ali ako jesam, ne bih voleo da jesam, a to ne znam... A i staklo je potamnelo, čini mi se, ne znam da li to vreme može da proizvede, moji prozori su samo musavi, uprljani, ali i dalje imaju vedrinu i perspektivu, pa ih ne menjam. A tamno staklo ne štiti samo od sunca... A iza rešetaka i tog tamnog zatvorskog stakla su obrisi, jedna iznimno lepa glava na uskim ramenima i maska na glavi. Maska koja šljašti od ukrasa, maska koja pokriva celo lice, jedina je koja se jako lepo vidi.

Ne bih da se vraćam kući, postelja će me progutati.

Objavio duledudule u 12. april 2012 12:10:00 | 16 komentara

Zastor 20

Zamišljam jednu liniju, sjajno bela svetlost, skupljena u snop, deli me na dve gotovo identične polovine, leva ostaje unutar kuće, a desna stoji van. Zamišljam zid na mestu gde ga odavno već nema kako me deli po pola, čitavom dužinom imaginarnog svetlosnog snopa. Onda bacim dokolicu kao musavu krpu i nastavim putem kroz ruševine i gar. Ubijam vreme, smišljajući glupe igre koje lako dosade, dok tragam za nečim vrednim kao što je hrana, za nekim putokazom, makar i skrivenim ispod gomila privida, koje klize jedne sa drugih poput nemarno nabacanih kesa na smetlištu. Jutros sam malo gledao u onaj džepni sat, nikako da ga popravim, makar da pokušam, a onda pomislim kako vreme doživljavamo na jedan paušalan način. Čekamo da ga izgubimo gotovo sasvim, da iscuri zadnje zrno na peščaniku, ne bi li se stavili i poziciju da se žalimo, prost izgovor, vreme koristimo kao izgovor za našu oholost, našu nedisciplinu, lenjost, a nikome ne bi palo na pamet da jednom može da mu nedostane svega sem vremena koje se ne može potrošiti. A upravo to mi se desilo, uprkos činjenici da se nesećam koliko sam vremena proćerdao u prošlom životu i koliko sam ga zapravo racionalno koristio. A šta znači sve vreme ovoga sveta kada ga trošiš u besmislu i sam... izmišljajući glupe igre, jer nemaš sa kime da ga podeliš.

Snovi su za sada jedino što me drži, na ivici, ali me ipak drži. Ta pomisao da bih mogao da menjam san za dan, za život i udah. Da je neophodno samo da legnem i prestanem da se krećem. Da svaki trenutak iskoristim da zaklopim oči i uplovim u bazen slika koje me čine srećnim i čine da mislim kako je sve ružno prošlo i sada sam bezbedan. Čini da ponovo imam identitet. Pitanje je da li bih mogao da samo legnem i sanjam dok vreme, kakvo takvo, protiče oko mene i ja s njim niz slivnik zaborava. Da zažmurim i prestanem da dišem, eventualno, da ostanem zauvek sa te druge strane, okružen prividom. Ako bi to bilo moguće, mislim da bih onda prihvatio ponudu i ne bih se osvrnuo da još jednom promislim o svemu, plaši me ta druga mogućnost, da sve te slike, sve te priče i likovi i svi moji voljeni koje sanjam u jednom večnom snu, ne nestanu u trenutku kada ja prestanem da dišem, da postojim i mrak pojede horizont i nema sunca da obasja, niti najmanjeg daška vazduha, niti glas koji bi me pozvao k' sebi. Ako se sve to tako desi, da li bi to bila poštena pogodba, kada se sve uzme u obzir? Sa ovim što do sada znam da se dešava oko mene, čini mi se da bi neko drugi oberučke prihvatio i tamu i ne bi se osvrnuo jedan jedini put.

Odmor koristim ne bi li čitao. Ne odmaram često, mada kada nađem pogodno mesto gde me kiša ne bi dograbila, ja malo čitam kako bi li nešto saznao ili u nadi da će me neka asocijacija isprovocirati da se setim ko sam bio pre svog ovog blata i jada. Nosim se mišlju da je to jedan redak dar koji smo uspeli da upropastimo, mogućnost da učimo kroz knjige, mogućnost da zabavimo dušu čitajući knjige, mogućnost da komuniciramo kroz pisanu reč, da jedni drugima pošaljemo ruku izbavljenja. Meni su ostala samo pisma koja nisu moja i jedna crna knjižica iz koje malo po malo shvatam kako se desilo sve ovo što se desilo, šta se sve tačno desilo i čemu dugujem ovakav ishod. Volim da mislim kako me čitanje, makar i tuđih pisama održava mentalno uravnoteženim i pomaže mi da mi se pamet ne pretvori u dim. A junak svih mojih pisama, piše svojoj supruzi jedno dugačko pismo. Deca su saznala da im je tata u ratu. Deca su dovoljno mala da znaju šta je rat, deca ne znaju samo da li im je tata živ, a deca koja su dovoljno mala, plaču dovoljno dugo da bi se i kamen pocepao na nekoliko delova a neće li srce. A on čitajući sve istine koje mu žena piše, gotovo da može da čuje taj plač dok se cedi sa stranica hartije za savijanje duvana. Iako zna da verovatno nije to u pitanju, njegova podsvest, čini da on misli da je mrlja na slovu "š" od dečije suze, samo ne zna da li je u pitanju Vukašin ili Milica. E moj Dimitrije, mislim se u sebi, dok polusuvim jezikom ližem palac, ne bi li okrenuo stranu. A pod prstima je delovao mekano, koverat koji u sebi ima mnogo hartije i mnogo gorčine na toj hartiji i možda neku suzu, majčinsku i dečju. A koliko je tu reči ne izrečenih? Tako se moj drug Dimitrije odlučuje na jedan korak, zaslepljen ludilom koje mu igra pred očima. Rešen da postane dezerter, Dimitrije piše svojoj supruzi pismo, gde je obaveštava da će, pre nego ona i pomisli, njih dvoje opet biti zajedno, negde daleko od svega. On računa na diskreciju svojih dostavljača i piše svojoj Jeleni gde da ga čeka.

Spremio sam se u novi pohod na grad, moram da pronađem hranu, skoro će podne. Polako vraćam svežanj pisama u svoju torbu. Vetar duva jače, namotavam šal oko vrata i dižem kragnu kaputa. Gledam u jednu zgradu koja je verovatno bila jako lepa dok je bila živa, pre nego što su je izranjavali da bi na posletku podlegla ranama. Ali nisu joj otpali zidovi, za razliku od večine kuća. Ova je bila neko zdanje, samo je car mogao da živi u ovakvom utvrđenju. Tu su stubovi, naprsli, polomljeni, jedan veliki plato i praznina gde je verovatno stajao drvored. Teška livena slova su popadala sa ulaza, ostala su možda dva slova da vise, vrata kao da su odnesena, a tamo iz mraka kao da me nešto doziva, kao da u tom mraku neko igra neki ples, vidim samo siluetu, konture, kao neka balerina u lepoj haljini poziva me da uđem unutra. Unutra je vlažno i hodnici su nekako uski, napada mi grudi neki osećaj kao besan pas, ne tako stran ali kao da mi je i u srcu usko poput ovog hodnika, koji sam zauzdao rešen da me negde odvede. Strašan vonj se proteže kroz tamu i jedan tanak snop dnevne svetlosti, koji seže u dubinu hodnika iz neke pukotine iza mene, odsečno kao sablja seče kroz pomrčinu. Vidm da se hodnik otvara u neko predvorje. Čuje se neki zvuk i kako se približavam sve je jači i postaje definisan, cvrkut male dece, nevin i razdragan. Svetlo slabi, ali ne i smrad, čak se pojačava, znoj mi izbija na čelo, osećam srce kako mi bije u grlu. Najednom ono tanko svetlo me napušta i hodnik ostaje u mraku koji se razliva poput mastila, hod mi je kratak, a i fitilj u glavi mi je prilično kratak, kako neizvesnost duža sve više. Stavljam ruku na usta, deca mi se smeju u glavi, pazim gde stajem i krećem se polako ka napred. Čini mi se kao da hodnik ima ugao i kada skrenem u desno, tamo u daljini neka vatra gori. Ne vidi se plamen, samo odbljesak koji opet uskraćuje tamu, oseća se toplota. Možda nisam sam, prva pomisao. Šta ako naletim na nekoga od svih onih sa kojima sam krenuo prvog dana, hoćeli mi krenuti suze, hoću li umreti od uzbuđenja? Misao koja mi nije nastanila pamet dugo, jer je neka zebnja jela u meni ono malo hrabrosti što ostaje u ovakvim trenutcima, šta ako se tamo greju oni ubice i neljudi, oni što su ubili i obesili i odrali. Šta ako je kraj onog hodnika i moj kraj i ona vatra što tamo gori, gde se hodnik otvara u prostoriju znatnih dimenzija, zapravo bude i poslednje pred mojim očima. Pri oj pomisli neka ravnodušnost mi nadjača strah i preklopi kao kad plima poplavi obalu. Sada iako vidim u dubinu, korak mi ne želi biti duži nego što jeste, samo kraći, iz donjeg dela potiljka, kao spor talas, dečiji smeh čini da mi očne jabučice trepere, kao pod naletom vibracija iz megafona. Kraj hodnika se otvara u veliku dvoranu. Dva mala deteta plešu nalik onoj balerini sa ulaza u zdanje i ja ih gledam u neverici. Sedišta su pobacana bez reda i divljački, trupla gore na sceni, vatra je uhvatila veliko platno zavese i sada ga izjeda polako, vonj se razređuje i meša sa slabim mirisom izgorelog drveta i plastike. Krematorijum! 

Budim se pokraj vatre, čuje se dečiji glas kao cvrkut ptica, kao talas mi zaglušuje uši dok grizem ćošak ćebeta u neverici. Sanjao sam? Gorim, boli me levi ugao usana, moguće da mi je neka bolest konačno obuzela telo. Pokušavam da ustanem ali stomak kao da ne želi, protivi se. Gledam u nebo kao da mogu da ga vidim... konačno je prestala da pada kiša! Nisam mogao da verujem da ću dočekati ovaj trenutak. Vide se samo vatre nedaleko od moga brloga i obrisi. Neko kao da je ugasio sunce. Čuje se neki zvuk iz torbe. Zavlačim ruku i vadim džepni sat. Kuca! Pokazuje da tek što je prošlo četiri.  Osvrćem se oko sebe i tu je neka zgrada i praznina gde je nekada verovatno stajao drvored. I stala je kiša i pao je mrak, gusta magla se digla poput zastora.

Objavio duledudule u 27. mart 2012 11:47:02 | 8 komentara

Smeška se mrak iz tunela (ne boj se ja sam)

Tunel. Ja pored ulaza. Smeška se mrak iz tunela. Čika, doziva... Tačno znam čega u tom mraku nema. Svega onoga čime plaše male dečake. Ne znam zašto želim tamo. Zbog onoga čega bi tamo moglo da ima? To bi bila poenta. Možda izađem iz mraka na neko drugo svetlo. Ne bolje, ne jače, samo drugačije. Na drugu stranu. Ne (nužno) i suprotnu. Možda izađem neki drugi ja, ne neki novi ja, ne (nužno) neki bolji ja, samo drugačiji. Beo ili crn. Ali sa saznanjem, korisnim ili nekorisnim. Ili ne. Ali dok ne zakoračim u mrak, neću znati. To mora da bude korak odmeren, pažljiv, ne sme da bude nabusit, ne treba da uvredi, da uplaši, ne sme da oda strah od nepoznatog... Nešto huči u tunelu, tiho, ne miriše vazduh, miran je i sterilan, nema strujanja, nema tenzije i za sada, nema nepoznanice. Nema ni svetla, jednom kad se zakorači u taj srcu nepoznat mrak, ništa šibice, ništa lampa, ali nije ni fora, na kraju. Hučanje se pojačava, kao da nešto protiče pored i otiče u nepovrat, ali ni voda ne miriše, na alge, na buđ, na krečnjak, još uvek ništa konkretno. Nikakva spoznaja. Sada sam već duboko u mraku i huk je tako jak, da od tog brujanja vidim i svetlo, a iza svetla voz. Juri u susret, u zagrljaj. I zagrlio sam ga, obema rukama. Nije da je prijalo, ali nisam imao izbora. Kada je voz obasjao ceo tunel svetlom, jasno je bilo da nema ni levo ni desno. Ali nije kao da se žalim zbog toga. Nije mi ni trebao izbor. Svesno sam ušao unutra.

To je onaj voz koji ne ubija. Samo se pamti. I ne možeš da otputuješ njime negde daleko, ostaješ tu gde si.

Objavio duledudule u 20. februar 2012 20:12:45 | 19 komentara

Crno bele fotografije 19

Hteo bih da otvorim oči ali ne mogu. Želim, ali volja i želja nisu isto. Sputava me to da su mi se kapci tako slepili da počinjem da mislim da su postali jedno. Neka infekcija ili ko zna šta, pa oko luči, brani se od prašine, od pogani. Boli me ispod desne ruke, međurebarni mišići, sve ih osećam, neka blaga upala, mrdam ramenom ne bih li lokalizovao mesto odakle bol kreće da se širi. Gledam kroz odvaljeno okno na zidu, kroz poluotvorene kapke, posmatram crno belu fotografiju, teške kapi kiše i vetar i ništa više od toga. Namiče mi bol neki nespretan osmeh na lice. Kada sve prestane da boli, to znači da si umro, a to samnom trenutno nije slučaj, hvala Bogu na tome. Tromo se okrećem na leđa, umotan u ćebe, toplo mi je, jedan od retkih trenutaka da sam spavao na otvorenom i da mi je bilo toplo. Do sada je zaklon bio suviše mali da bi se vatra zadržala, ovoga puta  je gorela celu noć konstantno, tako su sve stvari uspele da mi se osuše. Isprva sam se plašio da bi vatra mogla da oda moj položaj, pa završim nesrećno po sebe samoga, kao nečija hrana ili trofej, ali jednom kada sam počeo da razmišljam o tome kako nije moj plamen jedini da gori u ovom napuštenom gradu, oči su se same sklopile i utonuo sam bio u san. Danas se osećam se odmorno, koliko je to moguće u ovim uslovima.

Pokušavam da otvorim oči uz pomoć prstiju. Ubacujem dva parčeta od parketa koji se nalazi razbacan svuda po sobi, u plamen i okrećem se na stranu. Dubok uzdah, zabrinut. Možda malo slomljen, ali dah koji miriše na upornost, ne na predaju. Navlačim ćebe preko glave, pred očima mi igraju ona deca, njihove male glave, raspevane kose. Čuje se muzika, samo tiho. Kad zatvorim oči, isto. Okrećem se na drugu stranu. Mogao bih da se zakunem da su me zvali po imenu. Da su mi se obraćali sa "tata". I čuo bih ime jasno i glasno svaki put kad bih ga izustili. Zašto ga se sada ne sećam?

Vučem sa sobom jedan limeni sud. Kišnicu, vodu iz bare, prvo procedim kroz neku krpu, a zatim na vatri prokuvam do ključanja u tom sudu, napolju je i tako hladno, pa ne treba puno da se ohladi do temperature podobne za nepca i glasne žice. Tako imam koliko toliko čistu vodu. Sa hranom je drugačije, kako vreme sve više prolazi, imam sve manje sreće da nabasam na nešto jestivo. Nema ptica, sisara, glodara, nema ni puno insekata, zglavkara, mada nisam ih ni tražio revnosno, tako da ne mogu ni da tvrdim. Ali sve mi se čini da ću morati da počnem da lovim. To će biti izazov, s' obzirom da ovde ima jako malo toga za uloviti. Pacov od juče sugeriše mi da ima nade. Polako se uspravljam na noge i u tišini. Valja biti na oprezu, posle svega što sam video i doživeo. Nije se još razdanilo, ali ja hitam da se obučem, pokupim stvari u torbu i krenem napred. Što ranije odpočnem dan, više ću imati vremena pre mraka, a i po mirisu bih rekao da će da svane za tili čas. Ovde su jutra sumporovita, puna isprenja, jedinjenjia azota i metana, osećam se kao da sam od kada poznam zarobljen u nekom eksperimentu, u nekom staklenom sudu. Počinjem da primećujem promenu kod sebe. Do sada sam hodao kao navijen, mehanički, pravo, upola radoznao u vezi sa nepoznatim koje se prostiralo svuda oko mene, a upola ravnodušan. A onda sam sa svakim novim korakom počeo da otkrivam po malo, pa sve više i tako kako se klube odmotavalo, meni se zebnja uvlačila u srce i onda kada me strah potpuno obuzeo, znao sam da je razlog tome činjenica da bih ubrzo mogao da naletim na ljude. A ta me je činjenica plašila podjednako kao i ona tela koja sam sahranio ranije. Činjenica da ti ljudi na koje bih mogao da naiđem nisu dobroga srca, već neke rdje ili ne daj Bože neke ubice odgovorne za one užase i leševe.

Dok tako šetam u potrazi za nečim što bi moglo da me pomeri iz mrtve tačke, mislim u sebi kako nije baš da nije ostalo kamena na kamenu. Ima neporušenih kuća, nema čitavih, barem ne sasvim, barem ne za sada. Plamen gori svuda gde kiša nije uspela da ugasi, tako grad svetli noću. Kao da je živ. Jedna specifična mikroklima kroz prizmu kafea, bistroa i diskoteka, jedan specifičan milje duša koje čine homogeu sredinu i koje tu imaju svoje mesto kako po zasluzi, tako i po rođenju i ono što je posebno važno, imaju svoju svrhu. Koja je moja svrha, zapitam se tada? Da sve to ispratim u nepovrat, u zaborav? Sve tekovine onoga što smo nekada zvali civilizacija, sve biblioteke, pozorišta, plač novorođenčadi... sve ratove, ubistva samoubistva, sva silovanja i sve preljube, sve ono što nas je vekovima činilo onim što smo sami sa sobom i među sobom, sada otelotvoreno kroz pepeo i prašinu, a ova rajska voda što danima ne prestaje, spira li spira i onda kad sva govna oteknu ja treba da pritisnem reset. Bogdan s' one strane da prihvati nadolazeće, da ih usmeri dalje, a ja sa ove da pošaljem i usmerim na drugu stranu. Čime sam to zaslužio? Ko je tako odlučio u moje ime? Da mi preseče život na pola kao veknu i probudi me u drugoj polovini moje telesne i fiziološke dobi, onoj mrskijoj, ostavi bez svesti o mom pređašnjem životu, o bližnjima, o pretcima, o potomcima. Da me ostavi samog bez krova i hrane, samog na vetrometini u blatu i bez svih njih koji su u jednom trenu bili tu okolo mene i u sledećem delu sekunde nestali kao deo mađioničarskog trika.   

Gori vatra u daljini, reklo bi se mnogo jače nego ovde gde sam ja, izgleda ovo neki veliki grad. Nema putokaza, nema tabli, niti kakvih natpisa, nadam se da nađem ulicu i pridružim joj ovu moju plavu tablu sa imenom koje joj pripada. Dok hodam a sitan kamen i malter mi puckaju pod nogama ja u sebi restauriram. Zamišljam sev te kuće u jednoj drugoj prizmi, pre nego su postale crno bela fotografija. Sva ta svetla velegrada. Megalopolis, kulturološki i etnološki. Bioskopi i pozorišta, pa voz i železnička stanica i ljudi putuju u neka udaljena mesta, u posetu bližnjima... Zvuk pištaljke i mašine koja pravi šećrernu vunu. A onda mi neke crne ptice obuzmu pamet i mastilo mi napuni uši i sve što vidim pred očima dok hodam tako putem, su mi ona tela, pokopao sam ih, bez službe, bez popa, bez bližnjih koji bi plakali za njima, gole i otuđene, zaboravljene, ostavljene kao stoka na hranilištu. Pokopao sam ih, a uvek ću ih pamtiti onako kako sam ih našao prvi put, gde vise kao šunke. Ta će mi slika ostati u glavi, kao prokletstvo, da ga nosim dok me bude. Pomešana osećanja. Nisam ih poznavao. Nisam mogao da im odredim pol, niti boju očiju, niti kože. Ubijeni, odrani i obešeni, kao upozorenje ili možda da zastraše. A šta to ima zastrašiti i uplašiti u ovoj nedođiji? Da li su stvarno zaslužil onakvu sudbinu, onakav svršetak, sprovod bez imena, bez krsta. Šta ako su bili neke hulje ili još gore, ne smem ni da mislim, a opet, ako su bili divne ljudske duše, lepo vaspitane, moralne, odane svojim bližnjima, da onako skončaju. Šta ako sam ja bio krvnik, svirep, zaslužan za onako nešto. Da pod nečijom komandom koljem i čerečim, dok taj neko ne mora da isprlja ruke i ima dovoljno savesti da naredi genocid i samo okrene glavu na suprotnu stranu i nastavi dalje kao da se ništa nije desilo. Šta ako je na mojim rukama nekada bilo krvi da samo ova kiša može da opere ne i vreme? Kako bih živeo sa tim saznanjem, u neznanju onog prethodnog, one prve polovine mog bivstva. Te me misli zgrožavaju i taman kad plač krene da me guši, ona deca mi ušljapkaju u mastilo i oteraju ptice. Pamtim im kose i osmeh i glas, ne pamtim to ime kojim su me zvali. i žive mi u glavi slike stola i hrane i nje i miris jabuka. I poželim da je sve ovo ružan san koji, ko zna zašto, sanjam iznova i iznova, svaki put kada ih ušuškam i legnem da spavam, ja se obrem se na ovom zgarištu, tada čekam novo buđenje kada ću opet biti sa njima kako sam i obećao. Stajem, sedam na mokro tle dok mi se pogled gubi negde u blatu. Odkud sada te reči? Osećam nadolaću plimu osećaja panike, koja preti da mi zapljusne srce i sve sinapse. Glava mi je prebukirana pitanjima, kako u košnici, zuji mi u ušima. Šta ako su to stvarno moja deca? Ako sam ja njihov otac i sve je to neko zaostalo sećanje umotano u veo sreće pre nego nas je ovaj vihor pošasti odvojio. Šta ak osam im stvarno obećao da ću da se vratim, ako sam ih napustio da bih bio ponovo sa njima u budućnosti.? Na posletku, šta ako sam pčeo da se prisećam te prve polovine. Šta li me tamo čeka? Ruka koja nudi izlaz u spasenje ili jedan korak bliže paklu.

Objavio duledudule u 13. februar 2012 20:00:00 | 11 komentara

Put od mene do tebe (sa hiljadu rupa k'o kumodraška ulica)

Otudjenje, kada se ne vidimo dok stojimo jedno naspram drugog, kada ne želimo da se vidimo, namerno se mimoilazimo u mimohodu, prevazišli smo okretanje glave, sada ceo torzo radi jedan prefinjen pokret, posebno osmišljen da bi se izbegla sumnja, polako, uvežbano, ti skreces pogled, ja grizem usnu, ti ne želiš da me vidis, ja ne želim da te vidim... a pogledi žele da se ukrste još jednom, vidi nam se na licima, piše nam na čelu, ali mi smo suviše ponosni i glupi kao deca, da bi to dozvolili...

Strah nam vozi srca, osećamo u grlu kako se ceri, širom razjapljenih čeljusti... taj put od mene do tebe, prekrio je gust šimšir i korov, stazu koju smo ti i ja utrli odavno bosim tabanima i mi ne možemo više da je nađemo, ne smemo da se potrudimo jer to je neoprostiv kiks, to dokazuje našu slabost, dok praviš taj pokret nogom kao da gasiš cigaretu i zuriš u beton, a znaš da ne pušiš i znaš da i ja znam da se ispod tog pogleda krije jedno veliko ništa, jedno prazno ništa, da taj pogled sam po sebi više nije enigma, ne za mene već za tebe...

Ne znam da li smo trebali da počnemo da se plašimo onog trenutka kada nas je taj neki strah napustio, otelotvoren kroz gubitak srama, da li smo trebali da počnemo da se plašimo da će nam i lica ostati bez izraza isto tako lako kako je pogled izgubio svoju dubinu kojom si me posmatrala dok trepćem, kako je izgubio značenje; da će da iscure i smeh i plač i nećemo više imati da ponudimo ništa ni sebi ni drugima, niti jedno drugom... bezizražajni. Da će udovi da otupe od hronične neupotrebe, da li smo trebali da počnemo da strahujemo da ćemo zaboraviti kako jedno drugome da stegnemo ruku, da zagrlimo ono drugo tako snažno i osiguramo se na večnost...

Da li treba da počnemo da se plašimo da više nikada nećemo biti jedno?

Objavio duledudule u 8. februar 2012 12:12:03 | 16 komentara

Prošlosti 18

Vrtelo mi se u glavi, slike su bile baš nejasne, zujalo mi je u usima tako da sam imao neki čudan utisak kao da sam na vašaru i da je sve puno sveta i svuda je neka muzika, neke daire i frule... a onda je sve počelo da jenjava, slika da se pooštrava, nestale su frule i ljudi. Ostao sam ja sam, u bari skoro dvaput većoj od mene, srećom ne i toliko dubokoj i taj pacov, preko puta mene, na parčetu betona koje je civilizacija nekada zvala trotoar. Ležao je raspolućen, a ja nisam mogao da skinem oči sa njega. U normalnim okolnostima bih verovatno povratio, ali ovo oko mene, od kako pamti moje mlado i naivno sećanje, nisu normalne okolnosti. A moja glava i stomak su razmišljali posve isto. I oči su tražile ako bi gde imalo da kiša nije sasvim umirila vatru, da se poslužim jednim plamenom ne bi li upriličio sebi gozbu za dobrodošlicu. A moj želudac je više žudeo za pacovom, nego ja sam. Merkao sam pogledom moju lovinu, moj potencijalni obrok. I kako je vreme odmicalo, zrno po zrno, meni samom je ta ideja počela da se dopada. Sve više i više. Nije bilo aletrnative, mada sam se nadao da ću preživeti dovoljno dugo da nađem neku pravu hranu u ovom gradu aveti. Nadao sam se da ću naći jednu celu kuću.

Našao sam jedan zgodan ćošak u kome bih mogao postaviti vatru i meso da se peče, jedan ćošak sakriven nadstrešnicom od kiše i vetra, taman tako da mi plamen ne utihne. A ja sam čučnuo pored. Odavno mi nije bilo tako toplo na dlanovima. Osećao sam kako mi toplota u talasima osvaja dlanove i ide dalje, do lakata, deo po deo kože, tako suptilno i nežno prekriva deo po deo do kosti smrznute ruke. Nestaju sećanja na spavanje na goloj zemlji, pod drvenim valovom, na vetrometini, toplota seže sve dalje, do srca i imam osećaj da bi sada mogao i sam sav da skočim u ovu vatru. No nisam se odlučio na taj korak, ali sam zato pacova urešio ne bi li pobio visokom temperaturom ako ima kakvih bolesti. A i da mu ubijem neki potencijalno loš ukus. A onda sam jeo i jeo i jeo... Nisam se nadao da pacovsko meso može da bude ovako ukusno. Oglodao sam sve do koske, a onda sam se strovalio na zemlju pored vatre. Gledao sam nebo i mislio da li sam stvarno ukusno jeo ili me podsvest vara. Stomak je ćutao, bio je zadovoljan i ja sam bio zadovoljan. Pomislio sam na jedan sunčan dan, na jedno plavo nebo za promenu. Na jedno Sunce koje miluje nežno, na oblake u najrazličitijim oblicima. I mogao sam da osetim kako mi ide u oči snop sunčevih zraka, da mi je toplo, da mi vetar bije u obraze lako, poput vate i od jednom neko stanje spokoja me uzima u svoje naručje kao majka dete i nestaju brige i strahovi i strepnje. Vetar duva jače i oblaci nestaju iz mog vidokruga, odlaze na neko nepoznato, skriveno mesto, nebo tamni, a meni od jednom više nije toplo, vatra je utihnula i sunca nikada nije ni bilo. Osećam da se stomak buni, trebao sam da pretpostavim, da se zabremzam i budem pametniji, pre nego što sam navalio na hranu, a sada mogu samo da se nadam jednom histeričnom napadu dijareje, usled šoka koji se javlja kad se hrana uzima posle dužeg perioda apstinencije. Grčevi su jaki, gotovo neizdržljivi, savio sam se pored gareža i neko vreme trpeo, dok bol nije nestao. Onda sam duboko udahnuo i pripremio se za drugi talas. Svako zadovoljstvo dolazi sa cenom, pa makar bilo i malo i jadno. 

Objavio duledudule u 1. februar 2012 22:55:47 | 10 komentara

Srce kuca, tu je (gluvo doba noći)

Pridigao sam se iz blata, pridigao se željan nagrade. Dovoljno sam se brčkao, baškario, izležavao. Pridigao sam se svestan da nagrada nikada nije jednostavna stvar. Nikada izvesna, osvojiva na brzinu, na blef. Možda za neke, ali ja u tu kategoriju ne spadam, nikada nisam. Nije da nisam hteo, želeo sam, nekada, ali sam morao da se pomučim, da se oznojim da izvisim.  Svaki put. Možda je tako bolje. Manje me šljaka savest da sam uradio nešto loše, da sam lenj, da sam neodgovoran. Uvek  sam se mučio na suprotnu stranu. Trčim k'o ker za gumama.

Nisam mazohista, ali mi ni ne smeta, navika. Sada znam da nada taj prag ne prelazi malim prstom leve noge, nada u tom kutu ne postoji, već sam se uverio.  Posmatram je sa smeškom  kako stoji sa one strane kod dovratka i neće da uđe. Uverio sam se sa 12, 18, sa 24... ali bijem glavom kroz taj zid revnosno... kao neki deja vu, kao da jednom nije dovoljno, utvrđujem gradivo. A i ne osećam više ništa, skoro ništa, izgubilo se "ono", ne treperim, nemam više godine, nemam motive, nemam želju, pustim da malo prođe vreme, da se zaželim, a onda razgovaramo, razmenjujemo isprazne reči, osmehujemo se usiljeno, bele se zubi bez dizgina i kada završimo ja se malo kao podsetim, možda nije prava reč ali poslužiće, malo mi krenu slike da se množe i neka sećanja, spokojna, prošli dani, izgubljeni trenutci, srce kuca, tu je, podseća, opominje, kaže opet pijem pogrešan otrov...

Ne želim protiv sebe. Čini mi se da to može tako... Pustiću da traje, ne košta me. Budućnost verujem, ne bi bila dugog veka kada bi postojala. Ostao je miris i muzika, sasvim dovoljno. Na TV vampiri i dalje piju koktu i jedu kinder bueno. Možda smo i mi mogli sve unatraške? Ne verujem da bi nas to približilo.

Moje ime pored tvoga i između plus... plus kao zajedno... plus kao krst...

Objavio duledudule u 21. januar 2012 14:37:31 | 26 komentara

Gledam kao da ne bole me oči

Gledam kroz prozor jedno drvo lipe. Već je poraslo, a ja se sećam kad sam bio dete sadili su ga, na mesto nekog starog drveta koje su prethodno isekli i izvadili kada su ravnali pločnik i betonirali deo ulice (hteli su da naprave dvosmernu ali na kraju ipak nisu). Drago mi je što je poraslo i razgranato sa krupnim listovima koji mi onemogućavaju da vidim bilo šta iza. To je dobro jer iza drveta i nema šta puno da se vidi, a svakako ne nešto u šta bi ja vol'o da gledam bez preke potrebe. I duže od sekunde, jednom dnevno... respektivno. 

Opet iznad krošnje postoji jedno čitavo nebo. Malo je ono za sve nas, a opet nema vrata, ni prozora. Često mislim na dim parobroda koji viori negde paralelno samnom i kožni braon kofer sa cvetnom postavom... I ne mogu da ga vidim, ali znam da nije izašao iz mode i znam da mi je to nebo jedini link sa njim.

Gledam jata ptica, kako lete u susret dimu, a onda ga zaobilaze i nastavljaju u smeru koji im je zacrtan u glavama. One imaju 4 okidača za smer kojim lete u toplije krajeve i samo jednu suštinu. Jedan razlog. A ja ih pratim pogledom i kad kreću da se gube iz vida, krenem par koraka napred kroz terasu, napolje, u nadi da ću da udahnem maj, spokoj... Ne znam zašto sanjam proleće, generalno jesen je moje doba, a opet nadam se da će da me udari neka slika, kao šamar i pomeri iz ose, kao fleš... nadam se, ali samo zato što tada imam utisak da neke ruke drže moje srce toliko nežno, da bi pomislio da će zauvek da kuca, samo zbog tih ruku. 

Imam utisak da ne puštam ja korenje, već da me ono hvata i steže i čini da ostanem tu gde jesam, prodire duboko u moje noge, u krv, u maštu. Zemlja pumpa taj katran i pepeo, prašinu, kroz korenje u mene, od toga mi se čini da mi oči crne i ostaju sasvim bez predstave i bez perspektive i postaju sasvim bezlične, nelične...

Sanjam voz, sanjam overdose...

Objavio duledudule u 16. januar 2012 14:34:10 | 18 komentara

Mesečina bato (I should have known this right from the start)

Sedimo, pijemo pivo, kao klinci, kao nekad, u parku, na klupi... Gledamo zvezde i uzdišemo duboko dok svod menja neke tamne večernje haljine... Sumiramo prošlu godinu, ne povratila se (bar u mom slučaju, život mi je upropastila), osvrćemo se na proteklih deset godina, pa na još deset, pa na još deset... Pa uzdišemo, pa uzimamo gutljaj... pada kiša i ja osećam neki slatkast ukus u nosu, na jeziku, kao da sam sažvakao proleće i nije mi hladno... I imam taj neki osećaj da je rani april (a eto ga on samo što nije) i da miriše drvored u ulici i sve čekam kad će devojčice da poskidaju te teške jakne i kapute i zamene ih onim suknjama sa cvetnim dezenima, iz jednog dela, preko kolena, što mirišu na ono govno koje reklamira Jelisaveta Sabljić. I onda kad se taj miris pomeša sa lipama... Vide se zvezde, ni kiša nije naročito jaka, ja se vraćam u sadašnjost, moj kompanjon, pije, pa uzdiše... Gledam u zvezde dok eskiviram kapi da mi upadnu u oči i mislim se kad će sneg, nije da ga priželjkujem, opet nemam ništa protiv njega, ali imam neki utisak da ako ne padne do polovine februara, neće ni padati, osim ako nas ne očekuje neko ludilo od klimatskih prilika u aprilu, maju, junu, a onda ništa od onih suknjica koje priželjkujem da vidim kako vijore kao zastave. 

Sve minuse i pluseve smo istresli na pločnik, shvatam da imam više minusa nego pluseva, a ne uzrujavam se, jer sam svestan da je to tako moralo da bude, jer da nije, ne bi bilo ovo što je sada, nego ko zna šat, nešto izvitopereno, nešto što moja duša ne bi mogla da izdrži. A opet svašta se nešto i desilo, preturamo po kontejneru, izvlačimo iz njega stare ljubavi, kres varijante, mamurluke, živimo prošle živote, tuđe živote, sve mislim kako oseća onaj drugi ja, sa one strane ogledala, da li i njemu protutnji voz kroz grudni koš pri osvrtu na protekle "snegove"... Uzdišemo, pijemo pivo...

Nema uličnog svetla, samo odsjaj u bari i mi. To nije loše, sad mi ne trebaju ljudi, ne treba mi stado, samo moj kompanjon, sedimo i čekamo. Imamo sve "figured out" samo nemamo ključ da skinemo lance... I vide se zvezde i vidi se mesec i po neka kap... ortak salje SMS, opet čekamo i pijemo i uzdišemo...

Objavio duledudule u 5. januar 2012 22:01:22 | 10 komentara

Whitechapel

Nazvani po delu grada nam Londona (inner city district), momci dolaze iz Noksvila, Tenesi i zove se da sviraju death/core, mada ima tu i mnogo više ako mene pitate, tehnički su precizni, a vokal je onako muški i mogu da kažem da su me jutros tako lepo iznenadili.

Objavio duledudule u 28. decembar 2011 20:20:13 | 4 komentara