Ja Eventualno Bih Ako Njega Eliminišete

Put od mene do tebe (sa hiljadu rupa k'o kumodraška ulica)

Otudjenje, kada se ne vidimo dok stojimo jedno naspram drugog, kada ne želimo da se vidimo, namerno se mimoilazimo u mimohodu, prevazišli smo okretanje glave, sada ceo torzo radi jedan prefinjen pokret, posebno osmišljen da bi se izbegla sumnja, polako, uvežbano, ti skreces pogled, ja grizem usnu, ti ne želiš da me vidis, ja ne želim da te vidim... a pogledi žele da se ukrste još jednom, vidi nam se na licima, piše nam na čelu, ali mi smo suviše ponosni i glupi kao deca, da bi to dozvolili...

Strah nam vozi srca, osećamo u grlu kako se ceri, širom razjapljenih čeljusti... taj put od mene do tebe, prekrio je gust šimšir i korov, stazu koju smo ti i ja utrli odavno bosim tabanima i mi ne možemo više da je nađemo, ne smemo da se potrudimo jer to je neoprostiv kiks, to dokazuje našu slabost, dok praviš taj pokret nogom kao da gasiš cigaretu i zuriš u beton, a znaš da ne pušiš i znaš da i ja znam da se ispod tog pogleda krije jedno veliko ništa, jedno prazno ništa, da taj pogled sam po sebi više nije enigma, ne za mene već za tebe...

Ne znam da li smo trebali da počnemo da se plašimo onog trenutka kada nas je taj neki strah napustio, otelotvoren kroz gubitak srama, da li smo trebali da počnemo da se plašimo da će nam i lica ostati bez izraza isto tako lako kako je pogled izgubio svoju dubinu kojom si me posmatrala dok trepćem, kako je izgubio značenje; da će da iscure i smeh i plač i nećemo više imati da ponudimo ništa ni sebi ni drugima, niti jedno drugom... bezizražajni. Da će udovi da otupe od hronične neupotrebe, da li smo trebali da počnemo da strahujemo da ćemo zaboraviti kako jedno drugome da stegnemo ruku, da zagrlimo ono drugo tako snažno i osiguramo se na večnost...

Da li treba da počnemo da se plašimo da više nikada nećemo biti jedno?

Objavio duledudule u 8. februar 2012 12:12:03